Psiholog Milka Bogić o zabludama roditeljstva i faktorima koji utiču na razvoj ličnosti dece

Zabluda današnjice o roditeljstvu, koja se teško menja bar u našoj kulturi, jeste da su deca naša svojina i da je isključivo pravo roditelja da sa svojim „vlasništvom” rade šta hoće. „Sudbina mog deteta je u mojim rukama. Ja sam ga stvorio i ja polažem sva prava na njega… ”Ovakva posesivnost jedna je od najvećih kočnica u vaspitanju dece.

Takvo ponašanje roditelja sprečava slobodan razvoj dečje ličnosti, kaže za „Prosvetni pregled” Milka Bogić, psiholog sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom od jaslenog do studentskog uzrasta. Uz napomenu da se negativni modeli vaspitanja, nažalost, često prenose s kolena na koleno, ona ukazuje da se oni reflektuju i na druge relacije u interpersonalnim odnosima, pa se u njima može prepoznati začetak nasilničkog ponašanja.

Šta najviše utiče na psihu deteta i njegov razvojni put?

– Nije nikakva tajna da se ličnost čoveka formira u detinjstvu. Velika je zabluda ka- da dete, samo zato što je malo i nezrelo ljudsko biće, posmatramo kao „biće koje ne razume, ne zna, ne pamti, koje će sve zaboraviti kad poraste”. Oni koji se bave razvojem deteta znaju da je svako dete velika zagonetka. A, zadatak nas odraslih, veoma odgovoran i delikatan, jeste da odgonetnemo tu zagonetku, a da ne narušimo ničiju individualnost, odnosno ličnost.

Ukoliko dete iz jedne razvojne faze prelazi u drugu uz podsticaje u okruženju, koji mu pomažu u sazrevanju, ono će da izraste u zdravu ličnost, koja će razviti svoje potencijale.

Naravno, deca odrastaju u određenim okruženjima, koja mogu biti i pozitivna i negativna. Način svog vaspitanja dete ne može da bira. Time je uloga roditelja, i ne samo njih, još značajnija i odgovornija. Ta činjenica ih obavezuje da ozbiljno promišljaju način na koji će odgajati svoje dete. Svakako da je prvo i najvažnije porodično okruženje. Porodica je istovremeno detetov mikro i makro kosmos, jer je jedina zatvorena zajednica od koje u toj fazi razvoja ono prima uticaje i daje povratne informacije.

Kvalitet porodičnog okruženja i vibracija utiče na psihu deteta. Zato nije dovoljno da se bude samo biološki roditelj, već neko ko je osvešćen, ko veštinu roditeljstva usavršava, osluškujući svoje dete pomaže i njemu i sebi u sazrevanju.

Roditelj ne sme da zaboravi da je u svakom momentu uzor svom detetu, bilo pozi tivan ili negativan, ali uvek uzor. „Ne reči, nego dela.” Ne možemo jedno pričati, a raditi sasvim drugo, ponašati se suprotno i imati određena očekivanja. Inače, roditeljska očekivanja su i put ka njihovom razočaranju i detetovoj nesreći. Zadatak roditelja je da otkriva, prepoznaje, usmerava, podržava dete na njegovom putu individuacije, kako bi to rekao dr Vladeta Jerotić.

Kažu da na razvoj deteta utiču i drugi faktori, među kojima su dominantna figura jednog od roditelja, redosled rođenja, pol…?

– Osim genetskog, natalnog, prenatalnog, na razvoj deteta i ponašanje u odnosima sa drugim ljudima utiču i različiti faktori, koji su često zanemarljivi, kao što je redosled rođenja, pol deteta, njegova pozicija u porodici („zvezda”, život pod staklenim zvonom). Zatim i veličina porodice, da li su višegeneracijske, one u kojima je tradicija temelj vaspitanja, gde se određene vas- pitne formule prenose s kolena na koleno, porodične strukture – takođe utiču na način vaspitanja deteta. I od vaspitnog stila roditelja – autoritarnog, liberalnog ili demo- kratskog – zavisiće način na koji izgrađuje odnos sa detetom. Dominantan otac, majka, baba, deda, ili neko drugi, takođe su modeli čiji se obrasci ponašanja usvajaju, trasiraju i određuju psihološki profil odrasle osobe. Svako od nas, kad odraste, nosi u sebi svog roditelja ili osobu koja mu je bila uzor, ali i dete koje je nekada bio.

Da li su današnji roditelji preambiciozni?

– Roditeljima koji čitav dan odsustvuju od kuće, s namerom da porodici obezbede bla- gostanje, pa su više odsutni nego prisutni, pa ne učestvuju dovoljno u vaspitanju dece, sve se to vraća kao bumerang. Posledica toga su emocionalno gladna deca, jer su i u tom smislu zanemarivana. Sve to utiče na razvoj i formiranje ličnosti. I ti roditelji su uzori svojoj deci koja takva ponašanja prihvataju kao štafetu, koju će kasnije predati i svojoj deci. Jasno je da dete podržava člano- ve svoje porodice. Svesno ili nesvesno, neostvarene ambicije i želje roditelji često prenose na dete. Vođeni svojim neostvarenim snovima preambiciozni roditelji ne oslu- škuju detetove želje i prave veliku grešku.

Kako se gradi samopouzdanje kod dece (uloga roditelja i uloga nastavnika)?

– Osobe koje su zadovoljne životom i za sebe kažu da su srećne, a koje drugi opažaju kao osobe koje zrače, „koje pucaju od zdravlja”, osobe su koje imaju samopouzdanje, koje veruju u sebe, imaju osećaj sigurnosti u svakoj situaciji, jer su spremne na izazove i promene, ne odustaju lako od svojih ciljeva. One imaju visoko samopoštovanje, koje je prethodilo izgradnji samopouzdanja. Naravno, opet se vraćamo na ulogu roditelja. Oni su ti koji su od najranijeg uzrasta uticali da njihova deca imaju pozitivno osećanje sopstvene vrednosti i na taj način podsticali izgradnju samopoštovanja i samopouzdanja.

Kao što dobar roditelj
pomaže detetu u građenju
tih visoko vrednovanih
osobina, tako i dobar vaspitač, nastavnik uvažavanjem ličnosti učenika i
aktivnim slušanjem podstiče razvoj tih osobina
kod dece. Neizostavne vaspitne mere i u porodici
i u školi, to a su nagrade
i kazne, i te kako utiču na
razvoj ličnosti. Važno je
da ima više nagrada, pohvala, priznavanja, odobravanja, podrške, jer vode ka promeni, vuku napred, ka razvoju, kreaciji, iskoračenju… I dobit je dugoročna. A kazna najčešće vuče nazad. Destimulativna je, a dobit kratkoročna. Narušava samopoštovanje i samopouzdanje. I ako dovede do željene promene, ostavlja ožiljke, koji su se negde u našoj podsvesti učaurili. Ostavlja rane na duši, koje se pamte i nose kroz život. Zaustavljaju energetske tokove, blokiraju, koče… Veoma je važno imati visoko samopoštovanje i samopouzdanje, jer je lokus kontrole unutrašnji, za razliku od ličnosti koje imaju nisko sa- mopoštovanje i samopouzdanje kod kojih je lokus kontrole spoljašnji. Naravno, reč je o unutrašnjoj i spoljašnjoj motivaciji. Lokus kontrole je stepen do kojeg osoba veruje u ličnu ili spoljašnju kontrolu is- hoda događaja. Osoba sa unutrašnjim lokusom kontrole sklona je preuzimanju odgovornosti za sopstvena dela i najčešće veruje da je sama odgovorna za ono što joj se u životu događa, a osoba sa spoljašnjim lokusom kontrole svoje uspehe i neuspehe pripisuje spoljnim silama, okolnostima ili drugim ljudima.
Na razvoj samopoštovanja i samopouzdanja veliki uticaj imaju pre svega roditelji, pa tek onda vaspitači i škola.

Zašto je važno da sve učinimo da nam deca budu srećna?

– Srećna deca odrastaju u srećne ljude. Srećna deca kroz život nose „kovčeg pun alatki”, koje će upotrebiti kad za to dođe vreme. Srećna deca, baš kao i srećni ljudi, privlače slične sebi i tako se krugovi sa pozitivnim vibracijama šire, uvećavaju. Srećni i zadovoljni ljudi šire ljubav oko sebe, zrače optimizmom, verom, poverenjem, pozitivnom energijom.

Šta nam valja činiti? Ne odustajati. Menjati sebe kako bismo promenili svet. Odraslima je zadatak da promišljenim iz- borima, odlukama, mislima deci stvaraju uslove za srećno detinjstvo. Naše misli kreiraju naša osećanja, a osećanja naše pona- šanje. Važno je šta mislimo, kakve su nam misli, pozitivne ili negativne. Čega je više takvih će i osećanja, odnosno ponašanja biti više.

Kad je reč o školskim projektima i planovima, timovima, trebalo bi da se fokusiramo više na ono šta hoćemo, gde želimo da stignemo, a ne na ono šta nećemo. Neophodno je da nam prevencija bude primarna, zato što živimo u vremenu u kojem smo svakodnevno „bombardovani” vestima o nasilju u školi, porodici, društvu, kako kod nas tako i u sve- tu. Deca, a i odrasli čuju, vide i „truju” se negativnim vestima, koje vremenom mogu postati i njihovi obrasci ponašanja.

Da li vaspitanje i obrazovanje idu zajedno ili je obrazovanje postalo prioritet?

– Vaspitanje i obrazovanje nisu nezavisni jedno od drugog. Čak i onda kada mislimo da samo obrazujemo, što nažalost neki nastavnici smatraju svojim zadatkom u školi, jer se može čuti da kažu „mi smo tu da učenike obrazujemo, da ih naučimo, a roditelji neka ih vaspitavaju”. Jedni druge optužuju, prozivaju, prebacuju odgovornost, umesto da se ujedine na zajedničkom zadatku – vaspitanju i obrazovanju. Bez obzira na to da li je naš izbor „samo vaspitanje” ili „samo obrazovanje”, hteli to ili ne, a baš takvi kakvi smo, mi smo deci uzori, modeli našim stavovima, mišljenjima, načinom komunikacije, pojavom, jer se ona ugledaju na nas, oponašaju nas i slede.

Čovek je društveno biće. Dete to vrlo rano pokazuje. Kvalitet njegovih budućih odnosa, socijalna percepcija i empatija imaju korene u ranom emocionalnom iskustvu. Kao što roditelji mogu biti autoritarni, popustljivi, prezaposleni, preambiciozni… iste osobine mogu imati i nastavnici. Iz naših uloga, osobina i potreba, bilo kao roditelj ili kao nastavnik, oblikujemo decu, odnosno buduće ljude.

Mila Vuković